Psihoterapeut Vladimir Đurić pokušao je da pomogne svojim pratiocima da razumiju ljude s različitim problemima i na pravi način se postave u komunikaciji s njima, a broj "šerova" i reakcija jasno pokazuje da je mnogim ljudima ovaj kratak tekst potreban.
Vrijeme je takvo da je sve više ljudi koji su depresivni, anksiozni, paničari… I ljudi koji ih vole, ali ne znaju kako da im pomognu u borbi s njihovim problemom, osjećanjima, strahovima, tugom.
Psihoterapeut Vladimir Đurić pokušao je da u jednom Facebook statusu pomogne svojim pratiocima da razumiju ljude s različitim psihičkim problemima i na pravi način se postave u komunikaciji s njima, a broj "šerova" i reakcija jasno pokazuje da je mnogim ljudima ovaj kratak tekst bio potreban.
Prenosimo vam ga u cjelini.
Zamislite da nekome ko boluje od astme kažete „hajde sad lijepo diši“…
Ili nekome sa karcinomom „prestani da uzgajaš te ćelije više“…
Ili nekome sa slomljenom nogom „hajde više oporavi tu kost“…
Ili nekome sa alopecijom „bolje bi ti stajala duža kosa“…
Potpuno je jasno da takve rečenice neće nimalo pomoći onome kome ih uputite…mogu mu čak i otežati…a u svakom slučaju će ga nervirati…
I potpuno su besmislene…
I to je većini ljudi potpuno razumljivo…
Međutim…
Osjetno manjem procentu ljudi je jasno da rečenice…
„Samo prestani da brineš toliko“…ljudima sa generalizovanim anksioznim poremećajem…
„Hajde pokreni se malo“…ljudima sa depresijom…
„Neće ti biti ništa“…ljudima sa panikom…
„Šta te briga šta drugi misle“…ljudima sa socijalnom anksioznošću…
„Život je lijep“…ljudima sa suicidalnim idejama…
Zvuče potpuno identično…
I apsolutno ne pomažu…
A bole…
I smetaju…
Jer…
Oni bi to sve i sami uradili da mogu…i da znaju kako…
To je kao da neko ko već uveliko vozi bicikl bez onih dodatnih točkića sa strane govori nekome ko još uvijek vozi sa njima kako je to lako…
Ma samo se pustiš…i okrećeš pedale…
I jeste…
Ali ne može na brzinu…
I preko reda…
Dok ne naučiš kako treba…
Dok ne stekneš Osjećaj…
I dok dobro ne izguliš koljena i laktove…
Nećeš provozati…
Ono što će sigurno pomoći gore pomenutim ljudima je doslovce sljedeća rečenica…
„Razumijem te…i saosjećam sa tobom…hajde da vidimo šta možemo da uradimo po tom pitanju…čvrsto vjerujem da ti može biti bolje“…
2020-ta je…
Uvijek postoji neko rješenje…
Danas ne postoji psihički poremećaj koji ne možemo na neki način ukrotiti…i zaliječiti…ili makar olakšati…
A mnoge možemo i u potpunosti otkloniti…
Ponekad je sasvim dovoljna promjena kvaliteta života…i okolnosti…odbacivanje nekih loših navika…učvršćivanje dobrih…odmor…putovanje…boravak u prirodi…razgovor sa prijateljima…ili pronalaženje saborca za život…
Ponekad pomažu sport…joga…meditacija…vježbe disanja…mindfulnes…raznorazna opuštanja…
Ponekad jako pomaže vjera…ili otkrivanje nekog višeg smisla…
Ponekad je psihoterapija…odgovorajućeg modaliteta sa odgovarajućim psihoterapeutom prava stvar…
Ponekad jedino lijekovi mogu pomoći da se primiri ta oluja u glavi…
Ponekad je hospitalizacija jedini pravi put…
A ponekad je sve po malo potrebno…
Sve u svemu…
Da li za nekoga ko se guši od astme…boluje od karcionoma…šepa na štakama ili nema kosu mislite da je manje vrijedan?
Da je defektan?
Da ne treba da živi?
Da nema ljudska prava?
Da ne treba da se ljubi…da ima seks…niti da popije nekoliko piva uveče sa prijateljima?
Da ne treba da ide na more?
Da ne treba da ima djecu?
Da ne treba da bude sretan?
Da ne treba da želi sve isto što I mi?
Ne postoji nikakva suštinska razlike između psihičkih I somatskih oboljenja…
To je danas potpuno jasno…
I prosto se podrazumijeva…
U svim prosvećenim I civilizovanim dijelovima planete…
Nebitno je šta nekoga muči…
Patnja je patnja…
Potpuno je nevažno da li nekoga boli neki dio tijela ili duša…
Ukoliko trpi…
Ukoliko se bori…
Ukoliko mu ta muka nije alibi da bude nesretan…
Niti izgovor za loš život…
Ukoliko je danas ustao…
I trudi se samo da pregura dan…
Ali se nada se da će već sutra sve biti ok…
Ukoliko je priznao da mu nije dobro…
I sada prevrće nebo I zemlju da mu bude bolje…
Ukoliko traži način…koji je u potpunosti prilagođen njemu I njegovoj patologiji…kako sebi da pomogne…
Uporno…strpljivo…i stoički…
Kako onda može biti Slabić…
Kad od borbe sa samim sobom ne postoji ništa teže?
Hrabrost nikada nije ni podrazumijevala potpuno odsustvo straha…
Već hod u pravom smjeru…donošenje ispravnih odluka…i činjenje pravih stvari…
Uprkos strahu…
A to je već osobina Heroja…
