Kad vam kažu da možete da napišete kolumnu imate dva izbor, bar po meni. Znači, prvo to može zanatski, hirurški precizno, i to je ok. Ali, možete onako po naški, iz duše, iz srca, malo nabacano, ali iskreno. Na ovom portalu su moji prijatelji, ne mogu drugačije, nego ovo drugo, od srca, kakav jesam, iskreno.
Elem, tema je Severna Irska. Naš protivnik u baražu za EURO 2021, kad već nije 2020. Malo je glupo pričati o njihovim igračima danas, jer bez uvrede, slabo ih znamo. To je statistika, ništa drugo. A, i ta Severna Irska nije ni fudbalski, ni u bilo drugom pogledu baš tako jednolična. Hajmo ostati kod fudbala za početak. Ti Severni Irci mogu da se pohvale da je njihov onaj genijalni, luckasti, ma više nego harizmatični tip po imenu Džordž Best.
Legenda za sva vremena
Da, da, taj niski bradonja koji je bio virtouoz sa loptom, odrastao je u Belfastu i proneo slavu u Mančester Junajtedu. Skauti su ga zapazili na kaldrmi teskobnog grada, a on je postao više od svega. Dribler, majstor, umetnik. A taj umetnik, bio je i boem, plejboj. Noći pune dima, tečnosti, lepih devojaka. Nije želeo biti uskraćen. A preko 50 puta je igrao za domovinu, za Severnu Irsku. Umro je relativno mlad, opijen životom, poslednje reči, sorry. Legenda za sva vremena.
Severni Irac je i Deni Blančfaluer, legenda Totenhema, a odavde je i Norman Vajtsajd, jedan od največih talenata ostrvskog fudbala koga su povrede omele u velikoj karijeri. Da, ta zemlja koju prate krv i nasilje nema ni 2 miliona ljudi, ali je tri puta igrala na Svetskom prvenstvu (1958, 1982, 1986) i jednom na Evropskom (2016). A to nije malo jer je fudbal amaterski sport u toj zemlji. A ta zemlja je nažalost natopljena krvlju i problemima. Trebalo bi nam na hiljade strana za njihovu istoriju, satkanu od političkih i verskih pitanja, ali preteško je to. Komplikovano i više od toga, za čitaoce i zamorno.
Zamorno je objasniti i to da postoje Republika Irska i Severna Irska, a jeste. Dablin je davno postao prestonica Republike Irske, a Belfast nije imao tu sreću. Katoličke četvrti Belfasta želeli su ujedinjenu Irsku, a protestanske su bile lojalne Kruni i to je to. Neredi, tučnjave, eksplozije, ranjeni i mrtvi (3,500) to je epilog građanskog rata u Irskoj. IRA je imala jedan cilj, ali i drugi svoj. Deluje sablasno, ali ova priča sve govori. Tamo negde sedamdesetih je Real Madrid gostovao u Belfastu, protiv najvećeg kluba iz Severne Irske, a to je Linfild. I pobedio, to nije sporno. Ali, kad se meč završio, igrači Linfilda su išli u dva kupatila, jedno za katolike, drugo za protestante. Miljan Miljanić je bio trener Reala tad i svedok tog događaja. Pametnome dosta kako je teško bilo.
Svako ima pravo na svoje mišljenje, neka bombi nema
A i ta teška vremena su prošla. Primirje je potpisano, bombe su prestale, IRA je otišla. Iako i danas u Belfastu imate podeljene zone gde su su katolici, a gde protestanti. Ovi prvi koji žele ujedinjenu Irsku i ovi drugi koji su lojalni Velikoj Britaniji. Ali, OK svako ima pravo na svoje mišljenje, neka bombi nema. A u senci ragbija, golfa i snukera, ima ta Severna Irska i fudbal.
Ali, znate li ko su još Severni Irci. Pevač Van Morison, glumci Lajam Nison i Kenet Brana. I sećate li se Ben Hura lika i koji igra Mesalu. To je Stiven Bojd, a i on je Severni Irac. I ne zaboravite film u Ime oca sa Danijelom Dej Luisom, koji govori o štrajku glađi kad je umro vođa protesta Bobi Sends između ostalog. Čudna zemlja, čudni događaji, ali i mistični. Severna Irska i Belfast imaju svoju aromu.
