„Da li si stvarno ubio stotine ljudi, tata?".
Ovo nije pitanje koje mnogo ljudi osjeti potrebu da pita roditelje.
Ali za grupu mladih žena u Argentini to je pitanje koje one više nisu mogle da ignorišu.
Kad je telefon zazvonio u buenosajreskom domu Analije Kalinec jednog vetrovitog augustovskog popodneva, ona nije imala razloga da pomisli da će taj poziv rasturiti njenu porodicu.
„Bila je to moja mama. 'Slušaj, ne paniči, tata je zatvoru', rekla mi je. 'Ali ništa ne brini, to je samo politika'.
„Sve do tog telefonskog poziva, nisam ni povezivala tatin posao sa diktaturom. Ni izdaleka…".
Analijin otac je Eduardo Emilio Kalinec, bivši policajac koji je služio pod brutalnom vojnom huntom na vlasti u Argentini između 1976. i 1983. godine.
On je optužen za neke od najgorih kršenja ljudskih prava u skorijoj historiji zemlje - više od 180 slučajeva otmice, mučenja i ubistva počinjenih u tajnim logorima režima.
Za sedam godina koliko je bila na vlasti, vojna vlada je na zub uzimala ideološke protivnike - komuniste, socijaliste, sindikalne vođe, studente, umjetnike - svakog koga je doživljavala kao pretnju.
Prema organizacijama za zaštitu ljudskih prava, „mrak je pojeo" i do 30.000 ljudi nakon što su ih oteli i ilegalno držali u zatočeništvu pripadnici državne bezbjednosti poput Kalineca.
Ali Analija nije naslutila ni nagovještaj dobro čuvanih tajni svog oca sve do 2005. godine, kad je imala 25 godina, i kad je primila taj telefonski poziv od majke.
Kalinec je stavljen u pritvor i, uprkos prvobitnom optimizmu njegove žene, nikad nije pušten na slobodu. On je 2010. godine osuđen na doživotnu kaznu zatvora za zločine protiv čovječnosti.
„Pitao me je: 'Da li misliš da sam ja čudovište?'", kaže Analija.
„Šta je očekivao da kažem? Bio je to moj dragi tata, nekada smo bili jako bliski… Bila sam zaprepaštena."
Paula (koja je od BBC-ja tražila da joj se ne objavi prezime) takođe je došla do šokantnog otkrića o svom ocu.
Kad je imala 14 godina, on je odveo nju i njenog brata u kafić, i ispričao im da je radio kao policajac na tajnom zadatku.
Kasnije je shvatila da je radio kao špijun, infiltrirajući se u ljevičarske grupe i identifikujući ljude koje je kasnije hapsio režim.
„Otkako mi je svanulo da je sve ono što sam znala o diktaturi radio moj otac, ili da je radio za njih, osjećam sramotu i grižu savjesti kao da sam mu bila saučesnica", kaže Paula.
„Sad živim sa tim saznanjem i ne mogu ništa da učinim u vezi s njim. Osjećam se kao da čuvam tajnu koju ne želim da čuvam."
Ovim kćerkama bile su potrebne godine da razumiju i pomire se sa vlastitom porodičnom historijom, ali nedavno su osjetile potrebu da o tome javno progovore.
One su dio grupe „sinova, kćerki i rođaka počinilaca genocida", kako sebe nazivaju.
Javno osuđuju svoje očeve - a porodice ih se često odriču zbog toga.
Porodična tajna
Analija Kalinec, sada psihološkinja i nastavnica, rođena je 1980. godine, usred borbe hunte protiv sljedbenika ljevice.
Njena sjećanja na oca policajca uglavnom potiču iz vremena nakon tog perioda - sjeća ga se kako je pravio roštilje, vodio kćerke u sportske klubove i na pecanje.
„Bili smo prilično prisna srednjeklasna porodica, sa moje tri sestre, mojom majkom domaćicom i ocem koji je bio brižna glava porodice i hranitelj."
Sve četiri sestre udale su se mlade i nije ih zanimala politika.
„Za nas je to uvek bilo 'moj otac, policajac'. Nikad se nisam raspitivala šta je radio", kaže Analija.
Dan posle majčinog telefonskog poziva, prisjeća se ona, otišle su da posjete tatu u zatvor.
„Kad smo pričale s njim, samo je rekao: 'Ne verujte u laži koje će govoriti o meni, to je sve samo gomila laži'".
Porodici je rekao da žali ni za čim, da se borio „u ratu" i da ga sada proganjaju „ljevičari" željni osvete.
„Nisam razumela ni riječ, nisam imala pojma o čemu govori", kaže Analija.
Za Analiju, diktatura je bila stvar prošlosti i prvih nekoliko godina poslije očevog hapšenja, živjela je odbijajući da prihvati stvarnost.
„Podržavala sam majke i bake sa Plaze De Majo koje su protestovale zbog nestanka svojih bližnjih", kaže ona.
„Sve je to bilo u redu, ali moj otac nije imao nikakve veze s tim. I dalje sam vjerovala da je to neka greška…
„Tek kad je počelo suđenje, shvatila sam da stvari nisu baš onakve kakvima ih je naš otac predstavljao."
Analija se suočila sa očevom prošlošću kad je počela da čita dosijee slučajeva.
Više od 800 stranica punih upečatljivih svedočanstava o teroru koji je on sprovodio, ispričano glasovima preživjelih.
„Čitala sam opise tih koncentracionih logora u kojima je vojska držala ljude koje je otela.
„Bilo je to poput mape, a ja sam morala da ucrtam oca na nju, što je bilo nepodnošljivo", kaže ona.
Žrtve nisu znale Kalineca po njegovom pravom imenu.
U tajnim zatvorima u kojima je bio aktivan, radio je pod pseudonimom, kao što je većina njih krila svoj pravi identitet - njegov je bio „Doktor K".
„Znam da su ga tako zvali zato što je jednom to ispričao mojoj baki, a kad sam ga pitala odakle mu taj nadimak, rekao mi je da je to zato što je uvijek bio veoma uglađen i izgledao je kao advokat, a mi ovde advokate oslovljavamo doktorima.
„Ali možda je to bilo i zato što je on bio 'doktor' u tamnicama za mučenje koje su zvali 'operacione sale'".
Analija je konačno iznijela sve to pred oca u njegovoj zatvorskoj ćeliji.
„I kad sam to uradila, pretvorio se u veoma bijesnog čovjeka koji je pokušao da odbrani neodbranjivo.
„I uradivši to, potvrdio je sve moje najgore sumnje. Da je lično učestvovao u svemu tome. Bilo je to…", zastaje ona, tražeći pravu riječ, „rušenje mog svijeta. Srušio mi se svijet."
To što je imala prisan odnos sa njim, i mnoge lijepe uspomene iz djetinjstva, samo je otežavalo stvar, kaže Analija.
„Isprva sam morala da se distanciram. Imala sam običaj da kažem: 'E, pa s jedne strane imate mog oca, a s druge strane imate mučitelja.' To mi je trebalo ili bi mi glava eksplodirala. Ali onda sam shvatila da je to jedna te ista osoba.
„Uvijek je jedna te ista osoba.
„Ne znajući to u ono vrijeme, taj razgovor u zatvoru bio je posljednji put da sam pričala s ocem."
„Operaciona sala"
Desetine svjedoka na suđenjima identifikovalo je Eduarda Kalineca kao učesnika u saslušanjima i mučenjima u tri različita tajna koncentraciona logora.
Opisali su ga kao mladog čovjeka - tada u srednjim dvadesetim - sa piskutavim glasom, niskog i mišićavog, sa debelim vratom i brkovima.
Bio je „strah i trepet" u zatvoru i posjedovao je „veoma svirep karakter", prema sudskim svedočenjima preživjelih.
Većina, pak, nije preživjela - većina zatvorenika i do današnjeg dana vodi kao „nestala" i veruje se da su ubijeni.
Ana Marija Kareaga imala je 16 godina i bila je tri mjeseca trudna kad su je odveli.
Ona se seća da ju je „Doktor K" šutnuo kad ju je video u odjeljku sa kupatilima. Jednom prilikom se razbijesnio na nju što nije otkrila tamničarima da je trudna.
„Da li želiš da ti raširim noge i da te natjeram da abortiraš?", vikao je na nju.
Miguel D'Agostino je takođe identifikovao Kalineca kao jednog od tri čovjeka koji su ga mučili pet dana zaredom sa električnim štapom u takozvanoj „operacionoj sali" tajnog zatvora u kom je držan skoro godinu dana.
Delija Barera imala je 22 godine kad je odvedena od kuće - otela ju je pod prijetnjom oružjem grupa muškaraca i zavlačila joj prste u vaginu u potrazi za pilulama cijanida koje bi mogla da popije da bi oduzela sebi život.
Odveli su je u El Atletiko, tajni zatvor u kom je u to vrijeme radio Kalinec.
„Čula sam glasove oko sebe, jer sam imala povez preko očiju", kaže za BBC Barera.
„Skinuli su mi svu odjeću i vezali me za metalni okvir kreveta, širom raširenih nogu. I počeli su sa elektrošokovima.
„Optužili su me da sam postavila bombu u policijsku stanicu, što nisam učinila, i željeli su da im odam imena svojih kolega militanata. I to je trajalo i trajalo…", prisjeća se ona.
Srela je Kalineca jednom prilikom tokom svog 92-dnevnog boravka u pritvoru, kad joj povez preko očiju nije bio dobro stegnut.
„Odveli su me da me pregleda nakon stvarno gadnog premlaćivanja. Pomislila sam: 'Ah, zovu ga Doktor K, sigurno je ljekar.'"
„Mogla sam da mu vidim lice ispod poveza. To lice nikad neću zaboraviti.
„Kad me je na suđenju sudija pitao da li mogu da identifikujem nekog od optuženih, rekla sam: 'Eno ga tamo Doktor K'."
„Nema dokaza"
Suđenje koje je trajalo godinu dana i završilo se doživotnom kaznom zatvora za Kalineca u decembru 2010. godine bilo je sastani dio historijskog razračunavanja koje još traje u Argentini, gotovo četiri decenije nakon što se okončala diktatura.
Više od 1.000 bivših vojnika i policajaca osuđeno je za kršenje ljudskih prava i dobilo teške kazne, a nekih 370 slučajeva još uvijek se vode u argentinskom pravosudnom sistemu.
Ali nisu svi koji su učestvovali u represiji države izvedeni pred lice pravde.
U mnogim slučajevima, naprosto nije bilo dovoljno dokaza da se oni pozovu na odgovornost - kao, na primjer, Paulin otac.
„Znam šta je uradio zato što mi je ispričao", kaže ona.
„Znam da je bio dio svega toga jer mi je ispričao. Rekao nam je da je učestvovao u 'ratu protiv subverzije', kako ju je nazivao. I bio je ponosan, osjećao se kao heroj."
Sve do tog trenutka, mislila je da je njen otac advokat.
Nikad ga nije videla u policijskoj uniformi.
„Bio je tada u dvadesetim i, prema fotografijama koje sam imala kod kuće, nije izgledao kao policajac.
„Imao je dugu kosu, nosio je moderne košulje sa dugim kragnama… izgledao je kao i bilo koji mladić iz sedamdesetih."
Ali Paula je vremenom počela da povezuje stvari i shvatila da je on birao ljude koji će biti uhapšeni i odvođeni u tajne centre.
Baš kao i Analija, Paula je izašla pred njega s tim informacijama.
„Rekla sam mu: 'Ljudi ne smiju da se muče. Ne zanima me da li su nešto uradili ili nisu, pozovi se na zakon ako su nešto pogriješili. Nemoj da ih mučiš!'. I vodila sam taj razgovor s njim mnogo puta."
Njen otac bi odgovorio da su vlasti imale posla sa „teroristima" i da su „komunisti kucali na vrata".
Paula kaže da ne zna koliko krvi njen otac ima na svojim rukama, ali da se nikad nije pokajao.
„On je bio važan točkić u mašineriji terora. Govorio je da su zločini morali da budu počinjeni - i nikad ih nije zvao zločinima, zvao ih je 'akcijama'."
Deset godina nakon što je došla do tog otkrića, Paula je prekinula sve veze s ocem.
„Pokušavala sam ranije, mnogo puta. Ali uvijek sam mu se na kraju vraćala, uglavnom zato što me je majka molila. Porodica je porodica…"
„Kad je moja majka preminula, možda sam osjetila veću slobodu. 'Znaš šta? Sad nemam više nikoga da mi govori da moram da se viđam s tobom'. I nikad se više nisam vidjela s njim".
Krajem 2019. godine, čula je da je njen otac odveden u bolnicu poslije teškog moždanog udara i zapitala se da li da ga posjeti.
Nije to učinila.
A kad je umro, nije mu otišla na sahranu.
„Mislila sam da bi otići na sahranu bilo nepoštovanje prema ljudima koji su ga stvarno voljeli. Ali takođe, dio mene je već ožalio odsustvo oca u mom životu. I zato iskreno nisam imala tu potrebu."
Kolektivna pobuna
Prije nekoliko godina, Analija i Paula su našle jedna drugu - i dobar broj druge djece vojnika i policajaca koji su takođe osudili djela svojih očeva.
Nije se desilo slučajno.
To je pokrenula odluka Vrhovnog suda iz 2017. godine, u vrijeme vlade desnog centra predsednika Maurisija Makrija, koja je mogla da dovede do ranog puštanja stotine već osuđenih prekršitelja ljudskih prava, među njima i Eduarda Kalineca.
Pola miliona demonstranata izašlo je tada na ulice, zahtijevajući poništenje odluke - što se na kraju i desilo.
„Činjenica da je moj otac u zatvoru govori u prilog argentinskog društva. I zato sam osjetila da moram da prekinem svoje šutanje. Željela sam da kažem: 'Da se razumijemo, sada nema povratka'", kaže Analija.
„Želimo da budemo sigurni da će naši očevi platiti za svoje zločine."
Analija je objavila svoja razmišljanja u obliku manifesta na Facebooku.
Drugi sinovi i kćerke su ga pročitali.
„I sve je krenulo odatle… Stupili smo u kontakt, sastali se. Rekli smo: 'Ovo je strašno teško podnositi sam'. Odlučili smo da se okupimo i učestvujemo u demonstracijama.
„Prvi put nas je bilo četvoro, sve smo bile žene, sa velikom energijom i entuzijazmom."
Nazvali su se „Neposlušne priče", zato što su prekršili porodični kodeks ćutanja.
Većina je prestala da viđa očeve prije mnogo vremena, a mnogi, kao Analija, imaju braću ili sestre koji više ne pričaju sa njima.
„Bila sam veoma sretna što sam našla druge koji su isti kao ja, znala sam da sigurno nisam jedina!", kaže Paula.
„Oni su me razumijeli na načine na koji niko drugi ne bi mogao."
Ona kaže da nije mogla da priča ni sa kim o ocu, sem sa psihoterapeutom, i da je smoći snage da ustane i progovori nakon 23 godine šutanja bilo ogromno olakšanje.
Sada se grupa od oko 80 članova - sačinjena uglavnom od žena - sastaje jednom nedeljno.
Jedu zajedno, pričaju o svojim osećanjima i o politici, i planiraju buduće javne nastupe.
Jedna od njihovih kampanja bavi se odbijanjem njihovih očeva da priznaju zločine i pomoć tužiocima da osude drugi krivce.
„I dalje čekam da progovori. Znam da moj otac posjeduje informacije o svojim žrtvama", kaže Analija.
„Za razliku od drugih zvaničnika, koji su suviše stari ili senilni, moj otac je lucidan i ima dobro pamćenje. A to što znam da sam bira da ne progovori i da njegovo svjesno šutanje i dalje nanosi bol nešto je što me istinski boli."
Budući da njihovi očevi odbijaju da govore, članovi „Neposlušnih priča" žele da izmenu argentinskog kaznenog zakona tako da omogući djeci da svjedoče na sudu protiv roditelja u slučajevima zločina protiv čovječnosti.
Često su slučajevi protiv njih slagalica u čijem bi sastavljanju djeca mogla da pomognu sa sitnijim djelićima porodičnog znanja - na primjer, Analijano saznanje da je njen otac na poslu bio poznat kao „Doktor K".
„U društvenom smislu, javno izjašnjavanja protiv vašeg oca snažno se osuđuje u ovom patrijarhalnom društvu. Vaš otac, vaša krv. Dobro, ali šta ako je vaš otac mučitelj, silovatelj ili lopov? Ni tad ne smijete ništa da kažete?", pita se Analija.
„Ljudi to ni ne dovode u pitanje. E, pa možda je vrijeme da počnemo."
U žiži javnosti
„Neposlušne priče" su 2018. godine izašle na ulicu na Nacionalni dan sjećanja 24. marta, godišnjicu vojnog udara.
Njihov šareni transparent je glasio: „Mi smo rodbina počinilaca genocida".
Analija kaže da su im ljudi upućivali zbunjene poglede.
Nekolicina je briznula u plač, mada je mnogo više njih aplaudiralo.
„Bilo je to prvi put da je grupa pripadnika rodbine počinilaca zločina zauzela tako javan stav", kaže ona.
A opet nije svako spreman da prihvati njihovu vrstu aktivizma.
Ovaj kolektiv je neprijatan podsjetnik za neke od rođaka žrtava i preživjelih.
„Ovi 'neposlušni' sinovi i kćeri imali su gomilu prilika da se oglase ranije - i nisu to učinili, zašto?", zapitala se preživela Delija Barera, kad ju je BBC intervjuisao 2019. godine.
Ona je rekla da im ne vjeruje, naročito ne onima koji su rekli da i dalje vole svoje očeve, čak i nakon svega što su ovi uradili.
„Ne možete voljeti počinioca genocida. Kažite mi da ga ne volite", rekla je ona, „i to je onda druga priča."
Za sinove i kćerke osuđenih zločinaca, to je obično mnogo komplikovanije.
„Vidite, ja se pitam isto to sve vrijeme, uvijek o tome pričamo u kolektivu: da li prosto možete da prestanete da volite čovjeka?", kaže Analija.
„Kako izbrisati privrženost? Kako izbrisati vaše dobre uspomene? Odbijam da se odreknem tog oca kog sam nekad voljela, dio mene želi i dalje da ostane vezan za to. I zato živim sa tim konfliktnim osjećanjima."
Neki su otišli dalje, nazivajući sebe „bivšim kćerima" ili zatraživši zvaničnu promijenu prezimena.
„Mislim da je to jedna veoma lična odluka, ali za mene to ne bi ništa promijenilo. Ne želim da pružim ocu priliku da zadrži prezime za sebe. To je i MOJE prezime, moja porodica, moja historija", kaže Analija.
Paula se slaže s tim.
„Uzeo si mnogo stvari od mnogo ljudi", rekla je ocu dok je bio živ.
„Nećeš mi oduzeti moje ime. Ukaljao si ga. Razvukao si ga po blatu. Ja ću ga očistiti."
Od njegove smrti, ona se udaljila iz kolektiva, ali kaže da njen „etički stav prema diktaturi, i ulozi mog oca u njoj, ostaje nepromijenjen".
„I dalje osjećam odgovornost da govorim javno i možda probudim druge ljude, i u Argentini i širom svijeta, bez obzira na odnos koji imaju sa počiniocem. I zato se ova borba nikad neće okončati."
