Na današnji dan prije 13 godina preminuo je legendarni Dino Dvornik. Povodom godišnjice njegove smrti, u saradnji s Yugopapirom, Index.hr je objavio njegov intervju iz 1989. godine. Ovaj intervju prenosimo u cijelosti, bez izmjena.
Juni 1989.: Dino fura svoj fazon i odgovara na pitanja novinarke magazina Ćao...
Od malih nogu si pred kamerama; prvo si snimao s tatom Borisom Naše malo misto, zatim Čovik i po, pa si nešto radio u kazalištu i tako redom. Po svemu sudeći, izgleda da ti je bilo suđeno da odeš u glumce - što misliš o tome?
Ma, kakvi, meni je to krajnje dosadno i nehumano. Sićan se kad se repriziralo Malo misto da san bio zbunjen dečakom, koji je onako mršav i neugledan, što na ekranu igra sina mog oca, a to san bia JA.
Bilo mi je prijatno i lipo vidit sebe, ali na tome se sve i završavalo... a i počinjalo. Družia san se s dicom iz škole pa mi je bilo ugodno da pričam o filmu i nekim njima nedostupnim stvarima: znaš ono, kad su svi oni uvažavali moje mišljenje. Ali, kratko je potrajalo.
U tom našem silnom druženju pratia san njihova ponašanja i pokrete, pa san se trudia, iz sve snage, da ne budem kao oni. Uspio san u tome, čini se, i više no što san želia. Znači: počea san se izdvajat, a to većina ljudi ne podnosi; s druge strane, ja opet nisan želia bit ka ostali svit; moran se makar po nečemu razlikovat. Od mali nogu san vrtia svoj film. Dosad me nikad nije iznevjeria, nadam se da neće ni ubuduće!
Kako su te vršnjaci prihvatili; više kao glumca, sina Borisa Dvornika ili kao svog "običnog" prijatelja - bez posebnog pedigrea?
Možda su se neki s vrimena na vrime, osićali manje vridnim od mene, ali osobno nikad nisam umišlja da san nešta bolji od njih: ne furan kompleks ni više ni niže vrijednosti. Ovakav san kakvog me mater rodila; ne mogu se sad nešto naprasno minjat.
Znan samo da je cila škola stalno buljila u mene ne bi li skužila što je u mojoj glavi, ali nikad to nisu mogli dokučit. A ja san uvik točno zna - što se mota po njihovim mislima i mozgovima. To mi je bilo krajnje zabavno, a ujedno olakšavalo mi je cilu stvar, jer san zna što od koga mogu očekivat. Ludo san se zabavlja.
Zaista, isključivo san se družia s dicom koju san osićao; znaš to je ono kad ositiš želi li ti neko dobro ili zlo. To šesto čulo, intuicija, valjda tako nekako se zove, u mene je jako izoštreno. Ni danas me nije napustilo; točno znam s kim mogu imat dobre vibracije, a ko će me negdi zajebat.
Poslije Malog mista koliko si još dugo "koketirao" s glumom?
Mislin da nisan još puno gubia vrime glumeći. Igra san u Čovik i po, opet s ocem. Zatim u nekoj drami, prije par godina, i valjda po nešto u kazalištu. Mislim da je to sve! Ajme, majko moja, kako mi je sve to bilo dosadno; za poludit?!
Naša kinematografija je sasvim bez mašte; sve se nešto motaju oko ratnih događaja, sela ili sličnih neinteresantnih zbivanja i događanja. Da, stvarno nam je kinematografija u ozbijnoj krizi. Gledaj: mi, osim Kusturice, nikoga više nemamo, a posle svih silnih pljuvanja i blaćenja, ogovaranja i napadanja koja je čovik pritrpia, sigurno je da smo i njega izgubili.
Kažen ti, sve što vridi ode nam dobrovoljno ili mi potiramo - i to baš ljude koji bi nam itekako mogli pomoć! Što ćeš, valjda smo takav narod, rođen da uništava, blati i gađa fekalijama sve ono što može da izađe iz nekog našeg vlaškog (čitaj: seljačkog) klišeja.
Ne misliš li da si malo preoštar u kritiziranju: uostalom, kakvu bi ti ulogu volio odigrati u nekom od naših viđenijih filmova?
Ja - oštar? Čini ti se? Moga bi ja još puno ružnih istina iznit u javnost, al neću; nije to moj posal. A što se tiče uloge, koja bi bila po "mojoj miri", e mora bi malo da razmislim...
Prvo bi fabula morala bit krajnje suvremena. Znači; da se sve dešava danas, bez onog jučer ili sutra. Također, taj film bi - za podlogu - mora imat dobru mjuzu, punu brzog ritma; ne, ne mora bit funky rock - može bit bilo što, samo da nema veze s novijom muzikom jer bi me bilo sram od samog sebe!
No, sva srića pa nisan dovoljno kompetentan da odlučujem što, kako i gdje - barem što se filma i kamere tiče - inače bi tu bilo svega i svačega. Onda bi mladi više sidili doma i gledali TV, ali nikad se ne zna zašto je neko zlo dobro, pa neka bude i cila ova moja "žvaka" upravo tako shvaćena i prihvaćena!
Kažen ti: radin uvik ono što volin. Tako, bogu hvala, pivan i sviran - a biće da to jedino i znan, i da san samo tu kompetentan iznosit svoje mišljenje.
Još davne 1972. godine san, u okviru splitskog Dičijeg festivala, pobijedia pismom Zvonka Špišića. Posli toga san, opet, iša u Zagreb na nekakvo natjecanje. Normalno, bia san najbolji, ne moraš me to ni pitat jer ću se sad malo sam hvalit!
Sva ta gužva oko mene, ti aplauzi, scena, ljudi, fotoreporteri, novinari - jednom riječju, SVE mi je to još kako godilo. Odlučia san još tada: samo MUZIKA i ništa drugo, može imat počasno prvo misto u mom životu...
Tako je bilo, tako je sada, ali i biće! Sićan se dobro puberteta; recimo, kad se trebalo odlučit, bacit kocku, na neki normalni posal ili na ovo čime se danas bavin. Filing me povuka ka muzici i - mislin, ma tvrdin, nisam pogrišia! Prave vrijednosti uvik isplivaju na površinu; tako će bit valjda i sa mnom?!
Razgovarala: Jasna Olujić (Ćao, 1989.)
