Arsenal je kao virus koji zakačiš i onda ga vučeš cijeli život. Obiljeći te kao ožiljak, skoptiše te kao depresija i teško ga se otarasiti, na koji god meridijan da zapališ
Svi su prošle nedelje – s pravom, ne kažemo – počeli da se sprdaju sa Totenhemom i njihovim banjavanjem na žurku zlosrećnih "Superligaša", ali da li su njihove ljute komšije iz sjevernog Londona zaista mnogo bolje?
Sedamnaest godina Arsenal čeka titulu u Premier ligi i čekaće je makar još godinicu-dve (ili pet-šest, da budemo sigurni), a onih nekoliko FA kupova i povremeni poluuspjesi u Evropi teško da mogu da ispune očekivanja naraštaja i naraštaja odraslih na mitovima o "Nepobjedivima", na klizećem startu Patricka Vieire, trku Thierry Henrya i rolingu Denisa Bergkampa.
Nije da Arsenal nije relativno veliki klub – o čemu govori i frtutma sa vlasništvom, ali i zasad samo verbalna ponuda osnivača "Spotifaja", koji obećava neke druge note na Emiratima – ali je postao crna rupa koja guta nade, snove i karijere.
Arsenal je kao virus koji zakačiš – ne moramo sada o detaljima, znate kakvi su to virusi uglavnom – i onda ga vučeš cijeli život. Obilježi te kao ožiljak, skoptiše te kao depresija i teško ga se otarasiti, na koji god meridijan da zapališ.
Ozil, Reyes, Shamack, Aršavin, Carlos Vela, Lukas Perez, Lukas Toreira, Jack Wilshire, sve tamo do Francisa Jeffersa, spisak je podugačak, dolazak u Arsenal mogao je da znači i početak kraja nečije karijere.
Samo, ne mora da bude zauvijek tako. Neko se od Arsenala i oporavi, ma koliko izgleda da je to nemoguće.
Recimo, Unai Emery.
Četiri dana i petnaest godina posle kultnog revanša polufinala Lige prvaka na El Madrigalu, kada je Leman skinuo penal Riquelmeu, inače ko zna da li bi Wenger ikada stigao do same završnice – a tamo je bilo zapisano da će Barcelona uzeti titulu, tako da je možda i svejedno – Villarreal i Arsenal se ponovo sreću u jednom polufinalu evropskog kupa. Ovog puta sa nešto manjim ulogom i sa donekle različitim ulogama.
Donekle, jer su i jedni i drugi premetnuli preko glave svašta, s tim što je kod Arsenala, još od poznijih Profesorovih sezona, to bio stabilan i siguran pad, dok je Villarreal imao amplitude koje su uključivale čak i kratkotrajnu avanturu u Segundi; no danas je Villarreal opet onaj mali veliki klub iz malog grada – svi bi stanovnici mogli da stanu na Emirate, i da ostane praznih mjesta – koji, kako to Englezi vole da kažu, udara jače nego što mu je težina, posebno u Evropi. Ah da, taj je Villarreal uzeo ove sezone i Evropsku ligu…
A Arsenal je, pa… Arsenal.
Ali tako je to udesila sudbina, da nisu Aruabarena i Fabregas, Sena i Gilberto, Forlan i Pires, Pellegrini i Wenger, jedna žvaka koju nervozno žvaće jedan Argentinac i jedna lopta koja ide pravo do jednog Nijemca na liniji, jedna žuta podmornica i jedan top, da nisu samo oni ono što veže dva takmaca, nego i život, karijera i tinjajuća želja za osvetom Emerija.
Nedavno je, posle još jednog traljavog – na granici sa bijednim – nastupa Arsenala u Premier ligi, objavljeno da Mikel Arteta statistički nije ništa bolji od svog prethodnika, a zakleli bi se navijači Arsenala da kod njega ne postoji ni neka direktna, ili makar nagoveštena ideja o tome šta Arsenal treba da bude i kako Arsenal treba da igra; pa ipak, rijetko ko će jednog Baska terati glasno kao što tjeraju gazdu Krounkija, i rijetko ko će onog prethodnog Baska pomenuti po bilo čemu dobrom.
Ima to smisla, naravno: Arteta je, kakav je da je, na početku karijere, a takvima se mora gledati kroz prste i tražiti, kao što su radili dobri profesori na fakultetu, "ono što zna, a ne ono što ne zna", e ne bi li se navukla ta prelazna ocjena ili makar potpis na kolokvijumu, pa da se od ljeta nabuba malo bolje. Emery i dalje pred sobom ima veći dio karijere, ali uzima polako šestu deceniju života, a tada je dobro napraviti makar presjek, ako ne podvući prve crte.
Šta je tačno bio problem sa Emerijem u Arsenalu, mimo toga što je Arsenal – Arsenal, pitanje je o kojem bi čak i poslovično zakopčani i nepričljivi trener (koji notorno nije znao engleski dalje od onih nekoliko teško naučenih izraza) mogao da vergla jedno pet dana.
Najlakši odgovor, onaj koji će zaokružiti većina onih navijača od pre tri pasusa, jeste da Unai jednostavno nije bio dovoljno dobar menadžer za tako, hm veliki klub. Njegovi uspjesi nisu, tvrdi ova popularna škola mišljenja, bili ništa posebno. Jer ko ne bi bio prvak u Francuskoj sa PSG-om i ko ne bi osvojio Ligu Evrope sa Seviljom?
Čim je došao u sistem veći od Valencije i Sevilje – pa čak i ako je reč o Spartaku iz Moskve, a nekmoli PSG–u i Arsenalu – čim je trebalo voditi računa i o imidžu, a ne samo o fudbalu, Emery je pokazao svoje limite. On je solidan trener za prosječan klub, ili prosječan trener za solidan klub, i tu nema dalje.
Oni koji su mu nešto više naklonjeni reći će da se u Arsenalu nije pitao za mnogo toga, sem za pokoje pojačanje. Bilo je dobrih trenutaka – kao onaj niz bez poraza kada su se nade polovine sjevernog Londona opet raspirile, ili dolazak u finale Lige Evrope – ali su ih ubrzo prekrile sujete igrača i potpuno odsustvo identiteta tima. Toliko odsustvo, zapravo, da je teško sjetiti se makar dvije utakmice Arsenala iz njegovog perioda.
Šta god da je bliže istini, i koliko god revizionisti i statističari sada pokušavali da izjednače njegov mandat sa Artetinim, jasno je da Unai Emeri nije mogao da se snađe u Arsenalu i da Arsenal nije mogao da se snađe s njim; “manji” evropski pehar bi samo prolongirao tu agoniju, mada je agonija mnogo toga čega se u Arsenalu dohvate.
To, hoćemo reći, jednako govori o Arsenalu kao o Emeriju, sve ostalo su nijanse i zakeranja.
(MozzartSport)
