U Politbirou uživo Emir Hadžihafizbegović i Bakir Hadžiomerović razgovarali su i o reditelju Emiru Kusturici.
Hadžiomerović: Ti si student prve generacije Emira Kusturice u Sarajevu.
Hadžihafizbegović: Student druge generacije koju je Kusta uzeo, a prvu je uzeo Boro Stjepanović.
Hadžiomerović: Al' Kustine prve.
Hadžihafizbegović: Da, prve i jedine. On je nas izveo. Četiri godine je bio naš profesor i nakon moje klase on više nije bio profesor.
Hadžiomerović: Vidiš, čovjek se vozi helikopterom iznad Sarajeva. Ja sam na Twitteru pisao "Let iznad Kusturičijeg gnijezda". Kako ti to objašnjavaš? Ti znaš čovjeka, glumio si u njegovim filmovima, poznavali ste se tolike godine, ne znam da li imate kakav kontakt...
Hadžihafizbegović: Igrali lopte...
Hadžiomerović: Važan je on bio, vjerovatno vam je i pomogao u karijerama rad sa njim, beskrajno talentovan čovjek, ali sa vlastitim kurcšlusima prema vlastitom gradu. Ne traži niko od njega da dolazi i da priča nešto genijalno o Sarajevu, ali da barem ne pljuje na njega. A onda sjedne u helikopter i vozi se iznad Sarajeva... Nadam se da nije pljuckao.
Hadžihafizbegović: Dolazi on i kolima u Sarajevo.
Hadžiomerović: Kad?
Hadžihafizbegović: Pričat ću ti.
Hadžiomerović: Šta njega rukovodi da leti iznad Sarajeva?
Hadžihafizbegović: Ima Dostojevski jednu misao. Kaže: "Čovjek bez domovine je čovjek bez psihologije". On je apatrid, napustio je Bosnu, a nije postao neki endemski Srbijanac. Čovjek bez domovine.
Hadžiomerović: Ali ipak se dovukao u Bosnu, u Andrićgrad...
Hadžihafizbegović: Ja sam sam sebi ostavio u amanet da neću više odgovarati na pitanja o Kustirici.
Hadžiomerović: Hajd molim te još ovaj put. Ne bih te ni pitao, nego letio čovjek iznad Sarajeva…
Hadžihafizbegović: Ne, ne. AKo već razgovaraš sa mnom kao s ozbiljnim glumcem, on je neizostavni dio priče. Četiri godine je bio moj profesor, kanalisao moju energiju. Na drugoj godini Akademije, kad ja još nisam znao šta je filmski set, šta je gafer, šta je skript, šta je broj objektiva, imao sam 13 radnih dana u filmu „Otac na službenom putu“. Velika uloga. Moj prvi kadar je sa Pavlom Vujisićem, Mira Karanović, Moreno D'Ebartolli. Veliki film, a meni 21 godina. Mira Furlan, koje je nažalost umrla od ujeda komarca sa Zapadnog Nila, to je strašna priča..., je tada imala 27 godina, a ja 21. Snimali smo u rodnoj kući Vladimira Preloga. Godina je bila '82. na ’83. Film je 18. juna 1985. godine dobio Zlatnu palmu u Kanu. Kusturica je čovjek za kojeg bi se ja, jednom sam to rekao pa su to prenosili mnogi mediji, i dan danas potukao kada bi ga neko napao. Ne bih mogao gledati. Uletio bih u tu tuču na njegovu stranu.
Hadžiomerović: Bi li glumio u filmu koji Kusta radi?
Hadžihafizbegović: Ne.
Hadžiomerović: Pomarisao bi se za njega, a ne bi glumio u njegovom filmu?
Hadžihafizbegović: Da, ne.
Hadžiomerović: Čak i ako bi napravio ulogu idealnu za tebe?
Hadžihafizbegović: To je nemoguća misija. Pošto on nije frajer koji se bavi sa mnom.
Hadžiomerović: A šta ako se desi čudo?
Hadžihafizbegović: Bih ako bi radio film koji tretira agresiju na Bosnu i Hercegovinu. Neka napravi istinit film o Srebrenici.
Hadžiomerović: To se neće desiti...
Hadžihafizbegović: Neka napravi film o opsadi Sarajeva, i igrao bih.
Hadžiomerović: Znamo za Sidranovu trilogiju. „Otac...“, „...Doli Bell“, „Prvi put s ocem na izbore“. E, sad, kad bi se desilo neko čudo...
Hadžihafizbegović: Nemoj, ba, hipoteza...
Hadžiomerović: „Prvi put s ocem na izbore“. Ti igraš glavnu ulogu, on sa Sidranom razigra...
Hadžihafizbegović: Ti sad praviš potpuno hipotetičku, idealističku priču. Pa bih, poslije obavljenog razogovora. Moramo obaviti razgovor.
Hadžiomerović: Kad bi bio Sidranov scenarij. Gledat će ovo Kusta sigurno. Ti si njemu zanimljiv. Student si mu bio...
Hadžihafizbegović: Ma nisam ja njemu zanimljiv. Šta ću ja njemu biti zanimljiv. On je ozbiljan, svjetski lik...
Hadžiomerović: Šta si mi htio pričati, da dolazi u Sarajevo autom.
Hadžihafizbegović: On je u Sarajevo dolazio autom. Pokazivao je slike po Mokroj gori kako dođe u Sarajevo, uslika se na Gorici i u rani sabah se vrati...
Hadžiomerović: Sad?
Hadžihafizbegović: Sad. Dođe, uslika se na Gorici, malo obiđe Goricu sa rajom svojom. U rani sabah se vraća na Mokru goru.
Hadžiomerović: Dočeka li ga neko u Sarajevu?
Hadžihafizbegović: Pa pošto je noć, ne dočeka ga niko. On to obiđe i te slike je pokazivao Mustafi Mustafiću, Dininom ocu, koji je radio veliki film, radi još, dokumentarni film o bh. kinematografiji. Pujdi je to pokazivao i Pujdo je to nama pričao. To nije nikakva ilegala.
Hadžiomerović: Ja to prvi put čujem.
Hadžihafizbegović: To je Pujdo pričao pred 10-15 ljudi na snimanju filma.
Hadžiomerović: Šta ga rukovodi, šta ga boli?
Hadžihafizbegović: Ne bih ja ulazio u psihologiju. Da li po tebi ima išta gore da se desi čovjeku, da ne može rahat proći ulicom svoga djetinjstva? To je grozno.
Hadžiomerović: Grozno je i kad je dobrovoljna odluka. Ima ljudi koji su protjerani iz svojih mjesta i ne smiju da odu tamo, a ovo je dobrovoljni egzil.
Hadžihafizbegović: Znaš kako je, kad zaigraš sa srbijanskim službama, nema zajebancije. Tako da, on je između sudbine rodnog grada, raje svoje, personalnog hedonizma, izabrao Vučelića za prijatelja, neke opskurne ljude da mu budu prijatelji, a zatvorio vrata Bori Stjepanoviću...
