Priča o Mirsadu Hibiću, legendarnom kapitenu naše reprezentacije, skoro uvijek se svede na zaključak da se prerano povukao u fudbalsku penziju. Nagađaju se razlozi zašto je Hibić u 30 godini prekinuo karijeru, napustio Atletiko Madrid i vratio se u domovinu. No, priča o Mirsadu Hibiću puno je sadržajnija od intrige o kraju njegove karijere.
Hibić je svoju karijeru počeo u Čeliku. Za prvi tim zeničkih crno-crvenih zaigrao je 1988. godine. Igrao je standardno i sigurno bi ostavio veći trag u svom matičnom klubu da u proljeće 1992. godine u Bosni i Hercegovini nije počeo rat. Hibić je dobio priliku da pređe u Hajduk. U Splitu je igrao odlično, a na taj način je zaradio i poziv Seville, španskog velikana. Transfer vrijedan 700.000 eura bio je jedan od najvećih izlaznih transfera Hajduka u to vrijeme.
Iako je Sevilla očekivala od Mirsada da se privikne na ligu i počne da reda sjajne nastupe, to se nije dogodilo. Naime po dolasku u Španiju Hibić je teško povrijedio ligamente i morao je skoro čitavu sezonu provesti u rehabilitaciji. Zvanični povratak je napravio u aprilu 1997. godine i to protiv ni više ni manje nego Real Madrida. Zbog dobrih igara Hibić je dobio poziv Reala. Jose Antonio Camacho želio je da Mirsad zajedno sa Fernandom Hierrom čini bedem ispred gola kraljevskog kluba, ali Mirsad je već ranije dao riječ da će preći u drugi klub. I nije želio pogaziti obećanje. Otišao je u rivala iz Madrida, u Atletiko! U tom klubu je odigrao preko 100 utakmica, postao kapiten i legenda.
Na kraju balade mogao je birati koliko dugo želi ostati u Madridu i u Atletiku, no on je izabrao povratak u domovinu ii fudbalsku penziju.
